Trenutno, dok pišem ovaj post, ne znam kako da ga nazovem, ali odlučujem da u njemu iznesem sve što mi sada okupira misli, ono što me muči, a i ono što mi daje nadu, o toj jednoj iskri koja mi grije srce, osvjetljava moj put, ukazujući mi na ljepotu života.
Živimo u svijetu u kojem se stalno nešto očekuje od nas. Okolina nam često nameće zahtjeve tipa: ,,Uči školu. Imaj dobre ocjene. Završi faks. Uklopi se u masu. Nemoj ni slučajno da ,,štrčiš'', da ,,bodeš oči''. Impresioniraj druge...'' Nikoga zapravo nije briga šta je za nas sreća, svi odjednom bolje od nas znaju šta je najbolje da učinimo, kako treba da živimo. Ali, sreća nije šablon, da se svi vodimo po istim pravilima i ispunjavamo tuđe kriterijume. Ona je mnogo više od toga. I svi imamo pravo na nju.
Ljudi su postali produkti, mašine od kojih se očekuje da rade ono što im se kaže. Oni koji to ne ispune, ne valjaju, loši su, nešto im fali... Onima koji imaju snove se ,,lome krila''. Masa, pokušava da ih ubijedi u laž u koju i sama vjeruje, a to je da život nije tako lijep, kao što izgleda, da njega treba shvatiti ozbiljno, jer je težak, da od snova nema ništa...
Međutim, bez obzira na to kakvi su ljudi (čast izuzecima) i svijet danas, i dalje vjerujem u lijepu stranu života, ostvarene snove, sreću, ljubav, dobro u ljudima... Mnogi će zbog takvog mog stava reći da na život gledam ,,kroz ružičaste naočare''. Može biti i da je to istina. Ali, meni je tako ljepše, a ono na šta podstičem ljude putem svog bloga je da im bude najbitnije kako se oni osjećaju i da se time vode. Kakva bih bila osoba, kada sama ne bih nastojala da budem primjer onoga na šta podstičem druge.
Zato, ne dopustite da vas iko pokuša ,,oboriti'' ili vam ,,slomiti krila''. Niste stigli dokle jeste da bi vam neko riječima, koje ništa ne znače ,,srušio snove''. Niste dio mašine, niste samo broj. Izaberite svoju okolinu, nemojte da ona bira vas. Ne pokušavajte da se uklopite, prilagodite svijet sebi.
Srećna sam što se mogu pohvaliti roditeljima koji su mi bili podrška na svakom mom koraku. Većina današnjih roditelja to nisu svojoj djeci, ne zato što ne žele, već zato jer ne znaju kako. Zato, roditelji, ne dopustite da vaše dijete bude nesrećno, zbog toga što ne može da ispuni besmislene ideale koje su mu okolina, društvo, škola, drugi ljudi nametnuli. Nemojte vi, a kasnije i oni robovati tuđem mišljenju, koje je samo to: mišljenje. Niko, sem vašeg djeteta ne zna šta je najbolje za njega, pa čak ni vi. Pitajte ga šta ono želi i šta možete uraditi da budete bolji roditelj. Samo tim korakom ste već postali najbolji roditelj na svijetu. Takođe, ne brinite se da li će vaša djeca u budućnosti postati neko, oni to već jesu.
I da, odrasli, mladi, ko god da ste... ne razmišlajte o tome šta će svijet reći. Pustite to. Brine li taj svijet vaše brige? Boli li njega rana koja boli vas? Bije li on vaše bitke? Zna li on šta je za vas najbolje i šta će vas usrećiti? Ne! Zato ne dopustite da vas tuđe mišljenje i to što je neko rekao-kazao definiše. Zašto svoju sreću stavljate u tuđe ruke? Zašto dovodite u pitanje ono ko ste zbog drugih?
Ne trudite se da impresionirate druge, inspirišite ih. Ne gasite vaš sjaj, samo zato jer nekome smeta. Prenesite to vaše svjetlo na druge. Živite za trenutke, jer oni čine život. Ne pristajte na manje od onoga što želite i ne umanjujte ono što vi jeste, samo zato što nekome to ,,bode oči''. U moru istih, budite dijamant. Ostavite trag.
